Žetva i skladištenje lekovitog bilja

15.07.2026

Berba lekovitog bilja (vršidba, košnja, vađenje) vrši se u fazi tehnološkog sazrevanja kada delovi biljaka sadrže najaktivniju materiju i kada su u najpogodnijem odnosu jedni prema drugima.

Postoji nekoliko pravila prema kojima se vrši žetva:

• Cvet se bere u vreme punog cvetanja
• Listovi se beru u fazi pre cvetanja
• Biljka (nadzemni deo) biljke se kosi na početku cvetanja
• Plodovi se beru u fazi pre pune zrelosti
• Koren se izvlači na kraju vegetacije (u jesen) ili u proljeće prije početka vegetacije.

Žetva se može obaviti ručno ili mašinama. Ručna žetva je karakteristična za male površine i specifične uslove, dok se mehanizovana žetva primenjuje na većim površinama. Sveže ubrani biljni materijal ima ograničen rok trajanja i stoga treba da se podvrgne konzerviranju. Očuvanje se može obaviti na nekoliko načina, ali sušenje je najčešći i najjednostavniji oblik očuvanja.

Sušenje uklanja višak vlage iz delova biljaka; sušenje svežeg biljnog materijala je osnovni proces za održavanje željenog kvaliteta lekovitog bilja kao prevencija protiv razvoja i rasta mikroorganizama u uskladištenom biljnom materijalu. Sušenje rezultira smanjenjem mase sušenih biljaka u odnosu na sveže biljne materije.

Odnos sveže biljne mase i sušenog materijala se podrazumeva da je različit među različitim vrstama biljaka i njihovih delova.

Biljne ćelije sadrže 60-95% slobodne vode, a prisustvo vode u tako visokom procentu često je glavni uzrok kvarenja svežeg biljnog materijala. Tokom procesa sušenja, osušeni delovi biljaka se dobijaju iz svežeg biljnog materijala.

Osušeni biljni dio označava sušeni cvijet, sušeni list, osušeni nadzemni dio (herba), sušeni korijen ili bez obzira na to koji je dio biljke.

Količina vode u osušenom delu biljke je oko 10%. U nekim osušenim delovima biljke potreban je niži sadržaj vode od oko 5-6%. Vlaga sadržana u osušenim delovima biljke, odnosno vlaga koja ostaje iz materijala nakon sušenja, naziva se primarna vlaga. Zbog nepravilnog taloženja dešava se da osušeni deo biljke brzo apsorbuje atmosfersku vlagu, što onda može dovesti do njenog propadanja i uništenja.

Ova vlaga se naziva sekundarna, a njen efekat se sprečava pravilnim pakovanjem osušenih delova slane vode.

Tehnologija sušenja je izuzetno važna jer se zahvaljujući njoj, između ostalog, obezbeđuje dobar izgled i kvalitet u osušenim delovima biljaka, što je iz komercijalne perspektive izuzetno važno. Nepravilno sušenje rezultira nekvalitetnim osušenim delovima biljke u smislu količine aktivnih supstanci u biljnom materijalu i u pogledu organoleptičkih karakteristika (izgleda).
Temperatura sušenja zavisi od velikog broja faktora, među kojima su najvažniji deo biljke koji se isušuje i vrsta aktivnih supstanci koje sadrži.

Meki biljni organi (cvetovi), koji sadrže komponente koje lako isparavaju, suši se na temperaturama od 35 - 40 ° C, dok su za sušenje oštrijih delova biljaka neophodne temperature (korena) od 50 do 60 ° C. Biljke bogate alkaloidima, taninima i sl. mogu se sušiti na temperaturama od 60 - 70 ° C bez gubitka aktivnih supstanci. Biljne vrste koje sadrže veću količinu vitamina, posebno karotide, suše se na temperaturama do 80 ° C. Sušenje može biti: prirodno ili veštačko.
Prirodno sušenje je proces sušenja biljnog materijala bez upotrebe veštačkih izvora energije i odvija se u prirodnim uslovima. To znači sušenje u tankom sloju, koji se ne zbija na odgovarajućoj podlozi (daske, daske) u hladu i na mestima sa površinom (struja vazduha). Najpogodniji prostori za ovaj način sušenja su: garaže, plafoni, dvorišta, hangari i slična mesta. Veoma je važno da se u prostorima namenjenim sušenju obezbedi kontinuirani protok vazduha, što povećava kvalitet sušenja. Ova metoda sušenja se primenjuje na cveće, lišće i bilje.

 

Pomenuti delovi biljke nisu fino mleveni pre sušenja, već se suše u celini. Tokom procesa sušenja treba izbegavati česte rotacije i mešanje osušenog materijala kako bi se sprečilo lomljenje i finoća. Ako se biljni materijal stavi u sušilicu u debelom sloju, često dolazi do fermentacije, a ne do sušenja, što znači da se osušeni delovi biljke pogoršavaju. Trajanje sušenja zavisi od vremenskih uslova, jer se sveži biljni materijal najbolje suši po sunčanom vremenu, sa suvim vazdušnim strujama, a ne kada pada kiša ili je magla. To takođe zavisi od godišnjeg doba; ljeti se suše brže, dok se u jesen i proljeće suše sporije. Prirodno sušenje može se obaviti i tako da je biljni materijal izložen direktnoj sunčevoj svjetlosti. Ova vrsta sušenja je karakteristična za sušenje kore, korena i semena. Pre izlaganja sunčevoj svetlosti, kora i korenje se režu na male komadiće kako bi se brže sušili. Listovi i cvetovi se suše 3-5 dana, retko do 8 dana, dok se koreni suše do 15 dana.

Male količine lekovitog bilja se suše na takav način da se vežu u redove koji se zatim vežu i stavljaju pod sklonište, u garaže ili u dvorišta. Ova prirodna metoda sušenja daje osušenim delovima biljaka dobar kvalitet i jedan je od prvih načina sušenja lekovitog bilja, nekada jedina opcija sušenja.

Odsustvo ove metode sušenja zahteva dovoljno prostora, dok kvalitet sušenja i vreme potrebno da se biljni materijal dovoljno osuši zavise od vremenskih uslova (oblaci, kiša, sunce, vetar).

Veštačko sušenje se vrši u specijalno izgrađenim objektima poznatim kao sušare. Uticaj klimatskih uslova na proces sušenja je minimiziran, a moguće je regulisati i temperaturu sušenja, relativnu vlažnost i cirkulaciju vazduha. Na taj način se vreme sušenja smanjuje za nekoliko dana do nekoliko sati.

Tu je i sušenje toplim vazduhom na temperaturi od 200 do 1000°C, gde proces sušenja traje 2-5 minuta. Sušare se koriste za sušenje različitih vrsta biljaka (drveće, pečurke, povrće, duvan), ali sa ograničenom prilagodljivošću, mogu se prilagoditi i za sušenje lekovitog bilja. To se postiže smanjenjem ili povećanjem radne temperature (podešavanjem toplotnog režima), ubrzavanjem ili smanjenjem pokretnih traka, menjanjem sočiva sa manjim ili većim otvorima i sličnim metodama.
Za organsku proizvodnju posebno je pogodno da sušare budu izrađene od nekorozivnog materijala, odnosno od materijala dozvoljenih za upotrebu u organskoj proizvodnji.

Postoji nekoliko vrsta sušara: Neprenosive sušare se grade tamo gde ima dovoljno biljnog materijala koji treba osušiti. Izgrađeni su na podu i u obliku tunela. Kod onih sa podovima, topli vazduh teče kroz perforiranu podlogu, prolazi kroz svežu biljnu masu i na taj način obavlja proces sušenja. Tuneli su napravljeni sa pokretnim pojasevima ili kolicima, sa veoma velikim kapacitetom i veoma dobrim kvalitetom sušenja.

Mobilne sušilice imaju manji kapacitet. Oni pružaju dobar kvalitet leka. Njihova prednost je u tome što se lako mogu transportovati sa jednog mesta na drugo u polju gde ima više materijala za sušenje, čime se izbegava transport velikih količina svežeg biljnog materijala. Ove sušare su tipa tunela za kolica (1, 2 ili 3 prolaza za kolica) u koje se nalazi određeni broj kolica (najčešće 15-20 ražnjića po kolicima). Površina jednog ražnja je obično 1m²; ovi sušari su pogodni za manevriranje, a njihova prednost je što se lako mogu prebaciti na korišćenje druge energije. Ova opcija je veoma važna u oblastima gde postoje čvrsta goriva (drvo, biljni ostaci), jer se kotao lako zamenjuje, a skupa nafta i struja se lako zamenjuju jeftinijim čvrstim gorivima.
Tunelski staklenici prekriveni crnom folijom takođe se mogu koristiti za sušenje. Ovaj staklenik ima površinu od 50 m^² (dužina 10 m, širina 5 m i visina 2 m). Bočni otvori za ventilaciju sa obe strane takođe su ostavljeni unutar staklenika. Unutar staklenika postavljene su police za postavljanje materijala za sušenje: biljaka, lišća, cveća itd. Crna plastična zavojnica apsorbuje toplotu kao izvor energije – sunčevo zračenje. Dakle, ovo je veoma pogodan način za korišćenje alternativne energije – solarne energije. Ako se biljke suše na ovaj način, osušeni delovi biljaka i korenje će zadržati svoju dobru boju.
Osušeni delovi biljke se pakuju u određenu posudu i, nakon pakovanja, čuvaju se do dalje prerade ili isporuke potrošaču. Vrsta ambalaže zavisi od vrste sušenog dela biljke, njegove količine, načina transporta, a eventualno i specifičnih zahteva kupca. Osušeni delovi za obod najčešće se pakuju u papirne kese, kartonske kutije, neravnine i drvene vreće sa peskom.

Imajte na umu: Upotreba PVC ambalaže u organskoj biljnoj proizvodnji nije dozvoljena.

Osušeni delovi biljaka osetljivi na svetlost pakuju se u kartonske kutije obložene tamnim papirom (p.sh cvetovima kamilice), šafranom u nekorozivnim metalnim kutijama, itd. Važno je naglasiti da tokom punjenja ambalaže, osušeni delovi biljaka ne smeju biti pod pritiskom kako bi se izbeglo fino drobljenje; treba ih iseckati, jer će to izazvati gubitak kvaliteta. Pakovanje mora biti pažljivo tako da radnik rukuje osušenim delovima biljke samo jednom bez ikakvog opterećenja. Upakovane osušene delove biljaka se deponuju i čuvaju u specijalno izgrađenim skladištima. Skladištenje mora biti suvo i čisto, a neophodno je da se obezbedi dobra kontinuirana cirkulacija vazduha. Mora biti dobro zapečaćen i zaštićen od mogućnosti ulaska insekata, miševa i ptica. Potrebno ga je zaštititi od direktne sunčeve svjetlosti, koja kod nekih vrsta osušenih dijelova biljaka uzrokuje gubitak prirodne boje i time smanjuje kvalitet i loš izgled (organoleptici). Palete ili drvene police treba staviti u skladište tako da se uskladišteni osušeni dijelovi biljke podignu sa poda i uklone sa zidova i plafona.
Skladište mora biti obezbeđeno i sa aspekta zaštite od požara (obeležavanje protivpožarnih puteva sa pravcem kretanja, postavljanje hidranata i postavljanje aparata za gašenje požara na vidljivo mesto).
Unutar skladišta neophodno je obezbediti relativnu vlažnost vazduha manju od 60% i temperaturu koja ne prelazi 25°C, jer su to parametri koji omogućavaju najbolje uslove za skladištenje uskladištenog lekovitog bilja. Osušeni delovi biljke koji se šalju u skladište na odlaganje moraju imati prateću dokumentaciju koja sadrži sve potrebne podatke (naziv osušenog dela biljke, poreklo, datum ulaska u skladište, podaci analize). Pored toga, prilikom skladištenja moraju se poštovati neka pravila: Osušeni delovi biljke moraju se ukloniti iz skladišta redosledom ulaska, skladište ne sme biti veće od 2 metra, osušeni delovi otrovnih biljaka čuvaju se u odvojenim prostorima i posebno su obeleženi, a osušeni delovi biljke sa jakim mirisom su odvojeni od ostalih tako da ostali osušeni delovi biljke ne upijaju njihov miris. Crvene etikete označavaju osušene obodne delove koji nisu uspeli u kontroli kvaliteta i čuvaju se odvojeno; žute etikete označavaju one koji su trenutno pod inspekcijom; zelene etikete označavaju one koji se već mogu koristiti.

Osušeni delovi biljaka će biti podložni kvarenju, bez obzira na način sušenja, vrstu ambalaže u koju se pakuju ili način skladištenja. Što je kvarenje intenzivnije, duže se skladište osušeni delovi biljke, a uzroci mogu biti prisutni u značajnom broju. Vlaga, toplota, svetlost, živi organizmi, kiseonik i razni mirisi. Prirodni preparati takođe uništavaju štetne insekte u skladištu, uvek u skladu sa principima organske proizvodnje lekovitog bilja.

Period skladištenja osušenih delova biljaka koji ne utiču na njihov kvalitet je specifičan i značajno varira od biljke do biljke, kao i od organa do organa unutar iste biljne vrste. Najduži mogući rok trajanja za neke osušene delove biljaka je sledeći: cvet bazge – 1 godina, list koprive, cvet kamilice, cvet bazge – 3 godine, razne kore – 6 godina, dok koreni nekih biljaka do 10 godina. Pogledajte tabelu ispod, tabele 1 i 2.

STABILNOST LEKOVITOG BILJA U SKLADIŠTU